“Danas Muriz, sutra Davor, onda neko treći. Non stop nam se dešava to. Bez ikakvih konsekvenci čine zločine oni koji imaju lovu i moć, bez obzira na nacionalnost… Meni je 50 godina, jebo mene. Ali otiće mi dijete, gledaću ga preko skajpa do kraja života zato što sam pustio da nas ovi uzimaju lopatom… Dakle, mi nemamo opciju nego da se odupremo sistemu, da se odupremo na legalan način, ako treba i na druge načine… inače možemo kompletno svi, i Srbi i Bošnjaci i Hrvati koji imaju zrno soli u glavi, iseliti odavde” kaže za impulsportal.net Dino Šaran, poznati BH kantautor i frontmen popularne grupe Letu štuke. Prije par dana je obradio i objavio pjesmu koju je u originalu pjevao tragično stradali David Dragičević, što je GERILA.info prva i objavila.
“Vi ste obična bagra s koca i konopca, da nije bilo rata ne bi imali za graha, hranite ekstreme da zaustave vrijeme, da i djeca budu sluge mržnje, gluposti i straha”, napisao je Dino Šaran prije osam godina i sjetiće se tih stihova danas, kada razgovaramo o Pravdi za Davida i Dženana. U priči o djeci koju je progutao mrak vremena u kojem živimo, Šaran kaže da i danas, bez ikakvih konsekvenci, zločine čine oni koji imaju novac i moć, bez obzira na nacionalnost. Njegova nedvosmislena podrška dvojici očeva, kao i pokretu koji je proizašao iz tih tragedija, ističe, pitanje je čiste ljudskosti.
– Međutim, oksimoron je u tome što se taj pokret instrumentalizira i politizira od strane onih koji su napravili ta zlodjela. Sve je zamjena teza, tuga u očima tih ljudi je nemjerljiva. Ja sam imao priliku da komuniciram s Davorom video chatom – na tu tugu ja ne mogu ostati ravnodušan. U sličnoj sam poziciji kao i on. I ja sam jako posvećen svom djetetu, tako da ga potpuno razumijem. Bilo je čak komentara što on potencira da se borio za Republiku Srpsku. Da, borio se, bili smo na suprotnim stranama. Ja sam bio u Sarajevu za vrijeme opsade, Davor Dragičević je moje godište, i on je rođeni Sarajlija. Davor Dragičević ima dijete koje su ubili. Ja imam dijete. To je početak i kraj svake priče za mene, tu nema dalje. Dakle, očigledno je da je ovaj sistem obične građane, ljude koji nisu imali nikakve pretenzije, moć, vlast – stavio u zapećak. I nemamo nikakvo pravo glasa, nikakvu opciju i na kraju se moramo boriti za osnovna prava na ovaj način. Nema tu dalje rasprave nikakve.
Evo i sam si spomenuo – kako je Davor Dragičević uspio u tome da izazove emocije i kod ljudi koji su u ratu bili s druge strane?
- tekst se nastavlja ispod oglasa-
– Ovo što nam je uvaljeno kao prioritetno u našim životima – nacionalnost, vjera, 25 zadnjih godina je pokazalo da je to tolano neučinkovito po sam narod. Ljudi puše foru 25 godina. I to većinom ovi koji 25 godina jednako glasaju za iste, a nije im bolje. Ono što je obeshrabrujuće je što postoje korpusi, cijele vojske uhljebljenih koji su u strankama koje im obezbjeđuju poslove… zato su kod nas stranke zavodi za zapošljavanje. Zavodi za sve živo. Ovo je gori sistem od onog koji smo imali prije rata 100.000 puta. Za onaj sistem se ne može ni reći da je bio loš, čak naprotiv.
– Dakle, mi nemamo opciju nego da se odupremo sistemu, da se odupremo na legalan način, ako treba i na druge načine… inače možemo kompletno svi, i Srbi i Bošnjaci i Hrvati koji imaju zrno soli u glavi, iseliti odavde. Stvari su vrlo jasne, samo treba ustati. Prvo sviješću, onda postupcima i, na kraju, ako ne može ništa od toga, onda ćemo fizički ustati svi. Narod će morati ustati. U tom slučaju moraće se desiti, nažalost, rat – ali rat klasa, a ne nacija. Ovo sad što se dešava sa Pravdom za Davida, Pravdom za Dženana i s ovim izborima je pitanje klasne borbe. Ništa drugo.
Muriz i Davor postali su simboli borbe ljudi kojima su pojedinci, uz pomoć sistema, učinili najveće moguće zlo. Dopire li to do svijesti naših sugrađana?
– Mislim da jednim dijelom dopire. Baš sam nedavno postavio klip, Davorovu priču, u kojoj potencira termin “gradsko dijete”. To ja vidim nekako i kao poentu svega – da se jako dugo i vrijedno radilo na ovakvom sistemu kakvog imamo u BiH – da nam oduzmu sva prava. Ovo je sistem koji nema ni repa ni glave tako da je lako loviti u mutnom jer od momenta kad se uđe u veliku lovu, onda se traži moć, pa se gube svi kriteriji, sve kočnice. I onda, nažalost, dolazi do ovakvih tragedija kakve su Davorova i Murizova.
Koliko je vlast uplašena tom pojavom identifikacije ljudi sa Davorom i Murizom, upravo s obzirom na to da ona ruši njihovu nacionalnu matricu jer se sada dešava nešto drugačije?
– Dešava se nešto drugačije, to je tačno. Ono što je problem i od čega ja imam malo strah – ne znam koliko će većina opstati u ovakvom uvjerenju. Jer mnogima zavisi egzistencija od samih stranaka i političke klike, od vlastodržaca – upravo zbog tih zapošljavanja, uhljebljenja. Ja se bojim da ljudi još uvijek, u cijeloj BiH, nisu u dovoljnom broju spremni da se odupru. S druge strane, to se može riješiti demokratskim izborima kad ne bi bilo svih ovih spinova, malverzacija.
Ima li opravdanja kad govorimo o nekom izostanku podrške u pričama “strah me za posao”, “imam djecu”… i slično?
– Čovjek ne zna koliko je jak dok ne dođe u situaciju “nothing to loose”. Davor sam kaže da više nema šta izgubiti, ubili su mu dušu. Potpuno ga razumijem. Nisam jednom oplak’o uz njegove klipove. Stvarno me duboko potreslo. Jer vidim da je čovjek. Vidim ja da je on osjećajan i cijelim bićem osjećam njegovu privrženost sinu. Vjerujem da je to kod većine grupe Pravda za Davida. Ono što je opasno je što oni nas taru našom lovom. Oni nas pljačkaju i onda dalje od tih sredstvava trguju, rade svoje biznise s drogom, oružjem, to se zna, i onda vrše egzekucije. Tu nema “D” od demokratije, ne u RS, već u cijeloj Bosni i Hercegovini. Ovde je demokratija mrtvo slovo na papiru. Ali oni se plaše ovog jedinstva, da se ljudi ne spoje ponovo.
Kako objašnjavaš izostanak podrške ogromnog broja ljudi?
– Ne znam šta se dešava. Možda je to zatišje pred buru. Jer vidim da ljudi reaguju, da im nije svejedno, sve više i više. I ovo što Davor radi, to u emotivnom smislu jako potresa ljude. Međutim, postoji i strah kod ljudi. Vjerujem da prvi koji treba da se plaše, koji su na udaru su Davor i grupa Pravda za Davida, koji su tu svaki dan na trgu. Ostali se takođe plaše i to je vrzino kolo straha. Takođe, imaš Sarajevo koje je prilično uspavano iz razloga što u Sarajevu ima para i još nije glad. I ljudi, iako su u depresiji, uljuljkani su nekom lažnom slikom. Banjaluka isto tako. Osnovna osobina ovog društva je odricanje od odgovornosti. Na svakom planu i u svakom segmentu, Ko god dođe do bilo kakve vlasti i moći, taj se automatski odrekne odgovornosti, nikakve ni konsekvence nema za svoje postupke, čak zločinci, kriminalci, pljačkaši obično bivaju nagrađivani, idu na neki next level.
Kakve su onda šanse ovih ljudi da izbore bitke za svoju stradalu djecu, danas, u ovakvoj Bosni i Hercegovini?
– Ja nekako vjerujem u dobro, taj sam tip. Vjerujem u dobro i da postoje šanse, pod velikim pritiskom zla, da dobro na kraju ispliva. Ja bih volio da ovo sve prođe bez nasilja, da ovi budu pohapšeni, da sve bude legalistički. I ne znam koje su šanse, ne mogu to prognozirati. Nikad se ne zna, Bosna je čudna zemlja – može se desiti neki trigger, neki mali incident koji može usljed ovog ogromnog 25-godišnjeg pritiska uzročiti kolektivnu pobunu – da ustane 300 hiljada ljudi, da krene da razvaljuje. Mislim da su oni previse moćni u ovom trenutku – imaju sredstva, imaju medije, mogu raditi šta hoće. Govorim o vlasti u cijeloj državi – muke su iste i problemi u svim njenim dijelovima. Mislim da bi moglo doći do toga ali da još nije sazrelo. To zavisi i od interesa velikih sila, da li će neko u Americi dozvoliti da se to desi ili neće. I ako se desi, da li će to biti zaustavljeno. Ali ovo što vidim unutra – vidim da postoji određeni potencijal pobune.
Neko je na društvenim mrežama nedavno napisao “kaži mi šta misliš o Pravdi za Davida da ti kažem kakav si čovjek”. Slažeš li se s tim?
– To je previše eksplicitan i jasan slučaj, da bi neko bio neopredijeljen. Moraš se odrediti. Priča “to je ok, ali…” – nema ali. Nema zašto. Priče „on je plaćenik, on profitira na smrti svog sina“ – to su takve bljuvotine. Ja sam dolazio u iskušenje par puta u komentarima da se svađam s nekim idiotima. Mislim, kako možeš to reći? Imaš li ljudsko išta u sebi? Pa tuga mu iz očiju frca, razmontiran čovjek totalno. Ne znam kako je uopšte u komadu. Pa onda komentari “on je puk’o”…Kako puk’o? Pa šta mu se desilo i šta dura, koliko i šta se sve dešava, frajer je opet stamen i opet nije puk’o, a stijena bi pukla do sad. Svaka mu čast i moj naklon do poda. Frajer ima odgoja, muda, inteligencije, srca, ko kuća mu je srce.
Bliži se 5. oktobar, Davor je najavio veliki protestni skup. Šta bi bila tvoja poruka onima koji još preispituju Pravdu za Davida?
Ne znam. Pretenciozno zvuči, ali imam osjećaj kao da bih se obratio stadu ovaca. Nemojte pasti tamo kod njegove ledine nego na drugoj ledini? Ovcama je svejedno gdje pasu samo ako ima dovoljno trave. Glupo mi je i narod potcjenjivati…ljudi, osvijestite se, doći će i pred vaša vrata. Kao za vrijeme Drugog svjetskog rata, kad kaže došli su po komuniste, šutio sam, pa po Jevreje, šutio sam..pa su došli na moja vrata. Danas Muriz, sutra Davor, onda neko treći. Non stop nam se dešava to. Bez ikakvih konsekvenci čine zločine oni koji imaju lovu i moć, bez obzira na nacionalnost. Evo Murisovog sina sigurno nisu ubili Srbi. Zna se ko ga je ubio. Davorovog sina nisu ubili ni Bošnjaci ni Hrvati, zna se, sve je jasno. Zar nije to dovoljno? I za šta si se borio i ti, i ti, bezveze si išao tamo, bio ranjavan, radi koga? Radi bagre koja na žrtvama profitira. Na svim stranama je tako. Ja nisam ni za kakvu relativizaciju, kao svi smo isti, nije isto, zna se kako je sve krenulo. Ali s druge strane, vrijeme je da se to prevaziđe, da stane ta priča. I da stane eksploatacija žrtava s jedne, druge i treće strane i da konačno krenemo u svjetliju budućnost zbog naše djece. Meni je 50 godina, jebo mene. Ali otiće mi dijete, gledaću ga preko skajpa do kraja života zato što sam pustio da nas ovi uzimaju lopatom. Nekakvi seljaci. Ko su ti ljudi? Gledam te glave s predizbornih plakata, ne znam šta je to. Neki ljudi koji vjerovatno nikad u životu nisu ništa postigli ni uradili i onda im je jedina opcija vlast pa da onda oni jašu. Ako je to demokratija, onda jebo demokratuju, vratimo se komunizmu, tekovinama Josipa Broza ili nekom trećem sistemu. Možda ja ne znam ništa, ali ovo što reagujem, reagujem po srcu. Što pišem i radim, radim po nekoj savjesti. Mislim da bilo kakva javna ličnost, intelektualac, umjetnik, bilo ko, zadnja šuša, ima obavezu da širi ljudima svijest i da se bori za dobro. Da nije u službi ovih koji nam kroje kapu 25 godina i koji nas u crni mrak zavaljuju, permanentno.
