Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa (RSE) bila je zašto se u Srbiji i Bosni i Hercegovini sve više grade mini hidroelektrane kada one uništavaju planinske reke i devastiraju najlepša područja u tim državama. Sagovonici su bili dvojica aktivista nevladinih organizacija koje se bore za zaštitu prirode – Aleksandar Jovanović iz Inicijative Odbranimo reke Stare planine iz Srbije i Anes Podić iz Eko akcije iz Bosne i Hercegovine.

Bilo je reči o tome kako građani preko računa za električnu energiju finasiraju izgradnju malih hidroelekrana, zašto država daje velike beneficije vlasnicima tih elektrana, kako su mini hidroelektrane postale veoma unosan posao koji dobijaju privilegovani pojedinci, kako je Rakitska reka stavljena pod hipoteku da bi investitor dobio krediti za gradnju minieletrane na Staroj planini, da li će Pirot ostati bez vode, kako se meštani sela Rakita na Staroj planini u Srbiji žestoko bore da sačuvaju svoju reku, kao i o tome kako su žene iz sela Kruščice u Bosni i Hercegovini spečili bagere da uđu u njihovu reku.

Omer Karabeg: Koliko je do sada izgrađeno malih hidroelektrana u Srbiji i Bosni i Hercegovini i koliko se još planira?

Aleksandar Jovanović: Prema podacima sa zvaničnog sajta Ministarstva energetike u Srbiji je izgrađeno negde oko 110 malih hidroelektrana od planiranih 850.

Anes Podić: U Bosni i Hercegovini se planira preko 300. Od toga je izgrađeno šezdesetak.

Omer Karabeg: Otkud tolika pomana za izgradnjom mini hidroelektrana?

Aleksandar Jovanović: Neko je smislio da pod izgovorom prelaska sa prljave energije na čistu zaradi pare, a da narod ostavi bez čiste vode. Najlakši način da se dođe do para je da serečice i vodotokovi gurnu u cev. Govorim o takozvanim derivacionim hidrocentralama. Izgradnja takve hidroelektane podrazumeva da reku sravniš sa zemljom, pobiješ sve živo u njoj i strpaš je u cev koja je dugačka u proseku negde oko tri kilometra. Tako se ljudi, koji su vekovima živeli pored svojih rečica, pretvaraju u ekološke izbeglice. Radi se o zločinu prema prirodi i prema ljudima koji žive pored vode.

Zločin protiv prirode

Anes Podić: To jeste zločin protiv prirode – i to zločin prvog reda. Jedinu korist imaju privatni investitori, jer dobit je zaista ogromna. Zajednica dobija uništenu prirodu i neke mrvice od izdavanja koncesija, a privatnicima ide golemi profit. Da bi privatnike podstakli da što više investiraju i krčme nas okoliš – izmišljen je sistem poticaja.

U Federaciji BiH vlasnicima hidroelektrana garantovan je otkup električne energije u periodu od 12 godina, a u Republici Srpskoj čak 15 godina. Takve garancije važe samo za te investitore. Gdje bi nam bio kraj, kada bi i drugi privrednici imali slične beneficije? Kada bi, na primjer, proizvođači malina imali garantovanu cijenu u periodu od 10 godina, ili kada bi poljoprivrednici imali garantovanu otkupnu cijenu mlijeka u periodu od 10 godina. Ova bi zemlja procvjetala.

Aleksandar Jovanović: I vlasnici malih hidroelektrana u Srbiji privilegovani su na sličan način. To je sve isti model. Neko je to doterao da takve perverzije da mi sami učestvujemo u uništavanju naših reka – tako što kroz račune za električnu energiju moramo da plaćamo subvencije proizvođačima električne energije.

Klasičan primer uništavanje prirode je Jošanička banja u podnožje Kopaonika. Iako je to zaštićeno područje tamo je izgrađeno 17 malih hidrocentrala i pored toga što je Zavod za zaštitu prirode zabranio da se to radi.

Anes Podić: Nisu u pitanju samo vlasnici malih hidroelektrana. Sistem zaštite okoliša ne postoji. Istina, imamo zakone za zaštitu okoliša, ali kazne za nepoštovanje tog zakona ne postoje. U Bosni i Hercegovini je zaštićeno tek nekoliko procenata teritorije. Slovenija je zaštitila preko 53 procenta. Tako je širom Evrope.

Naši političari su sve učinili da zaštićena područja nikada ne dobijemo. Naša sela se prazne, ljudi bježe trbuhom za kruhom umjesto da žive od od poljoprivrede i turizma. Prirodni resursi se brutalno eksploatišu – prave se mini hidroelektrane, otvaraju šljunkare i ko zna šta još. Interes privatnog investitora puno će lakše naći put do srca naših političara nego bilo kakav interes zajednice.

Podvala u Pirotu

Omer Karabeg: U Srbiji, za razliku od Bosne i Hercegovine, ima dosta zaštićenih područja, ali šta to vredi kada se tamo i dalje grade male hidroelektrane i uništava priroda.

Aleksandar Jovanović: Ko je stavio ta područja pod zaštitu? Vlada Republike Srbije koja je 2008. donela uredbu kojom su jasno definisane zone zaštite. U toj uredbi stoji da je zabranjeno pregrađivati vodotokove, da je dozvoljena samo revitalizacija postojećih hidropostrojenja. Ali taj zakon se krši na najperfidniji način.

Uzmimo primer Stare planine. Prostornim planom grada Pirota, koji je usvojen 2011. godine, predviđena je revitalizacijih starih vodenica na Staroj planini. To je trebalo da bude u funkciji razvoja seoskog turizma. Vodenice bi proizvodile i struju ali samo za nekoliko turističkih objekata u okolini. Nismo tada znali da se iza toga krije monstruozna ideja da se reke guraju u tri kilometra duge cevi i tako uništi njihov živi svet. Tako smo umesto vodenica dobili mini hidroelektrane i uništenu prirodu.

Poređena radi, Slovenija od ribolovnog turizma godišnje zaradi 300 miliona evra, a mi smo dozvolili pojedincima da nam sahranjuju reke da bi trpali pare u džep, a ljude ostavljali bez vode. Stara planina je kraški teren, podzemni vodotokovi su vrlo osetljivi. Pirotu preti opasnost da ostane bez pitke vode. Crnovrška reka je sravnjena sa zemljom. Svako na YouTube može da vidi kako izgleda reka kada je gurnete u cev. Nje više nema. Ne strada samo reka nego i čitav šumski pojas oko nje. To je potpuna devastacija.

Ništa bez kuke i motike

Omer Karabeg: Koje su reke u Bosni i Hercegovini najviše uništene izgradnjom malih hidroelektrana?

Anes Podić: Za sada su najviše stradale rijeke u srednjoj Bosni. Bilo je pokušaja da se male hidroelektrane grade usred nacionalnog parka Sutjeska, ali se to srećom uspjelo spriječiti. Spriječena je i izgradnja hidroelektrane u Martin Brodu, srcu nacionalnog parka Una. Te bitke vode seširom Bosne i Hercegovine.

Moram reći da se priroda ne može zaštiti bez narodne kuke i motike, jer država ne radi svoj posao, tužilaštva ćutke prelaze preko devastacije prirode, sudovi su spori i neodlučni. Tek kada se narod podigne, tužilaštva i sudovi počnu da rade svoj posao.

Omer Karabeg: Gospodine Jovanoviću, i vi i gospodin Podić ste rekli da od izgradnje mini hidroelektrana korist imaju samo investitori. Imaju li meštani ikakve koristi? Investitori pre početka izgradnje obećavaju lokalnom stanovništvu da će biti novih radnih mesta.

Aleksandar Jovanović: Nema novih radnih mesta. Sve je automatizovano. Investitore i njihove firme, koje nisu ništa drugo nego pogrebna preduzeća za naše reke, zanima samo novac. Vlast, koja podržava izgradnju malih hidroelektrana, govori nam da je svaki kilovat, koji one proizvedu, važan jer se tako smanjuje količina štetnih gasova koje emituju termoelektrane. To su priče za malu decu.

Recimo, da se na Staroj planini izgradi svih 58 planiranih mini hidroelektrana i da one rade 24 sata dnevno 365 dana u godini – šta mislite za koje vreme bi se ta struja potrošila? Za jedan zimski sat. Za jedan zimski sat struje treba da nestanu sve reke na Staroj planini. Ovde je reč o monstruoznoj ideji da ljudi što pre dođu do para, a da nas ostave bez vode.

Pokret Odbranimo reke Stare planine uspeo je da probudi ovu državu. Sudovi su počeli da rade svoj posao, a inspekcije – od ekološke do građevinske – u poslednje vreme su počele da donose rešenja o zabrani gradnje. Da parafraziram gospodine Podića – ovde se digla i struka i motika. Iza nas je stala stručna javnost. Dekani Šumarskog, Biološkog, Geografskog i Rudarsko-geološkog fakuleta napisali su otvoreno pismo vladi Srbije da se devastacija prirode zbog izgradnje malih hidroelektrana mora sprečiti. A nas su, kada smo to isto govorili, nazivali laicima.

Omer Karabeg: Po zakonu, dozvola za gradnju hidroelektrane ne može se dobiti bez studije kojom se dokazuje da neće biti naneta šteta okolnom ambijentu. Međutim, to se uopšte ne dešava, uvek strada okolni ambijent. Ko pravi takve lažne studije?

Anes Podić: Studije se prepisuju, to je javna tajna. Ljudi koji fabrikuju studije, najčešće rijeke nisu uopšte ni vidjeli. Samo prepisuju ranije studije. Evo i primjera. Na rijeci Doljanki kod Jablanice, u kojoj žive endemske vrste riba, planirana je izgradnja mini hidroelektrane. U studiji nema ni pomena o tim ribama. To nije zasmetalo članovima komisije da tom projektu daju pozitivnu ocjenu. Projekt je prošao bez ikakvih problema i uništavanje Doljanke je nastavljeno. Te studije pišu ljudi koji su se školovali da štite okoliš, a sada su, eto, upregnuti u njegovo uništavanje.

Samo za privilegovane

Omer Karabeg: Male hidroelektrane su veoma unosan posao. Ko u Srbiji dobija koncesije za njihovu izgradnju, koji su ti ljudi?

Aleksandar Jovanović: To su ljudi bliski vlasti, tu se pominju uvek jedna te ista imena – kumovi, braća, tašte, i tako dalje. To je uzak krug ljudi i to već cela javnost zna, tu nema nikakvih tajni. S druge strane, obični ljudi, vlasnici zemlje pored nekih rečica, godinama pokušavaju da dobiju dozvolu i nikada je neće dobiti. U ceo posao uključeni su banke i građevinski lobi. Zvuči neverovatno, ali je tačno – država je pod hipoteku stavila Rakitsku reku na Staroj planini i na osnovu te hipoteke investitor Goran Belić dobio je od Unikredit banke kredit od milion evra. To je potpuni besmisao, s tim mora da se prekine.

Mi smo imali dvadesetak protesta prvo po selima Stare planine, pa smo prošle godine imali protest u Pirotu na kome je bilo 5.000 ljudi. Sada 27. januara, na Svetog Savu, planiramo veliki protest u Beogradu – da zatražimo od predsednika Srbije, koji odlučuje o svemu, da nas više ne ignoriše. Mi jedino tražimo da naše reke nastave da teku.

https://www.facebook.com/RSE.Zasto/photos/a.477753019101189/919731021570051/?type=3

Omer Karabeg: Kako je to u Bosni i Hercegovini? Da li su funkcioneri i njihova rodbina, prijatelji i kumovi vlasnici mini hidroelektrana?

Anes Podić: Vlasništvo je šareno raspoređeno. Među vlasnicima malih hidroelektrana ima onih koji su povezani sa vladajućim strukturama, ima biznismena koji takođe imaju izvanredne veze sa vlašću, a ima i kompanija iz zemalja Evropske unije.

Tako je, na primjer, slovenački Turboinštitut, sa sjedištem u Ljubljani, namjerio da na rijeci Ljutoj, napravi nekoliko malih hidroelektrana. To je jedno od područja koje je davno trebalo postati dio nacionalnog parka. Kelag, njemačko-austrijska kompanija, napravila je mini hidroelektane na Ugru i Sani. U Sani živi mladica, jedna od kritično ugroženih plemenitih riba.

Zanimljivo je da je Kelag, koji uništava mladicu u Bosni i Hercegovini, učestvovao u programu poribljavanja austrijskih rijeka tom ribom. Male hidroelektrane, koje prave strane firme, ponosno otvaraju ambasadori zemalja u kojima je izgradnja tih elektrana pod strogom kontrolom. Politika koja se primjenjuje unutar Evropske unije ne važi na periferiji. Mi smo od Evropske unije dobili strategiju za Zapadni Balkan u kojoj nema zaštite okolisa. To znači da nikada nećemo postati članica Evropske unije. Mi smo, nažalost, samo kolonijalna periferija gdje je sve dopušteno.

Ne hidroelektranama na Buni

Bejzbol palicama na pobunjene meštane

Anes Podić: Kod nas su koncesije dobijale kompanije koje uopće nisu imale novca da grade. Njihov cilj je bio samo da dođu do koncesije, a onda je procvjetalo cijelo tržište preprodaje koncesija.

Omer Karabeg: Da li se u Srbiji preprodaju koncesije?

Aleksandar Jovanović: Naravno. Kada pokušate da uđete u to ko kome tu šta dođe, ko je kome šta prodao, na koga je prebacio vlasništvo – nema šanse da to raspetljate.

Omer Karabeg: Lokalno stanovništvo sve više pruža otpor izgradnji malih hidroelektrana. Žitelji sela Rakita na Staroj planini žestoko brane svoju reku, oni je telima brane?

Aleksandar Jovanović: Ta pobuna nije od juče. Napravili smo savez mesnih zajednica. Ujedinilo se dvadeset sela koji su rekli – ne mini hidroelektranama. Onda je bila pobuna u Pirotu i na kraju se sve sada lomi na Rakiti, koja je pretvorena u gulag, u koncentracioni logor, gde meštani ne smeju da izađu iz svojih kuća, jer ih ljudi iz obezbeđenja investitora dočekuju sa bejzbol palicama. Tamo za jedan dan ostanete bez vlasništva nad dedovinom.

Hrabre žene Kruščice

Omer Karabeg: Koliko znam, žene iz sela Krušćice, kod Viteza, spasile su svoju reku tako što nisu dozvolile prolaz bagerima koji su stigli u pratnji policije. Policija je štitila investitora, a ne narod. Bilo je sukoba sa policijom, policija ih je maltretirala, ali su meštani Kruščice, predvođeni hrabrim ženama, na kraju pobedili.

Anes Podić: One su uz mještane mjesne zajednice Gojevići u općini Fojnica glavni heroji poslijeratne Bosne i Hercegovine. Uspjeli su da odbrane komad naše države od uzurpatora. Policija je, naravno, bila na strani uzurpatora, jer investitori, koji su povezani sa vlašću, raspolažu svim polugama moći, pa i policijom.

Mi nemamo vladavinu prava, već vladavinu para. Ko ima novac – ima sve. Jedino ga možete spriječiti fizičkim otporom. Ali nije lako odbraniti rijeke. U nekim dijelovima Bosne i Hercegovine nema više ljudi. Nema ko da brani rijeke. To je posljedica politike koja se može definisati u dvije riječi – raseli i rasprodaj.

Mi smo rijeka Kruščica

S druge strane, u mnogim mjestima ljudi su ucijenjeni. Prijeti im se da će, ako budu protestovali, izgubiti posao i oni i članovi njihovih porodica. Takvom teroru su ovih dana izloženi stanovnici Jablanice koji su se pobunili protiv izgradnje male hidroelektrane. Naime, vijećnici općine Jablanica jednoglasno su donijeli odluku da se rijeka Doljanka preda privatnom investitoru. Rečeno je da je to ekonomski interes općine. A kako izgleda taj interes? Jablanica će od vlasnika male hidroelektrane godišnje dobijati 50.000 KM godišnje, a on će zardajivati skoro dva miliona.

Što se tiče radnih mjesta, zaposlenih će biti koliko i u jednom granapu. Istovremeno, uništava se turizam. U Jablanicu su desetinima godina dolazili turisti iz Velike Britanije, Danske i Francuske, odsjedali u tamošnjem hotelu, pecali u rijekama, penjali se na okolne planine. Nekada se moglo živjeti od turizma, a to je sada postalo mjesto iz kojeg svi pokušavaju da pobjegnu.

Ili ćemo imati vodu ili nas neće biti

Omer Karabeg: Gospodine Jovanoviću, govorili ste o otporu u selima Stare planine. Kako je u drugim krajevima Srbije? Da li se to pretvara u pokret?

Aleksandar Jovanović: Naš pokret jača. Pre dve godine u našoj Inicijativi Odbranomo reke Stare planine bilo je desetak ljudi – sada nas u Facebook grupi ima oko 90.000. U toku je opšta pobuna protiv malih hidrocentrala. Poslednjih meseci imate proteste na sve strane – u Štrpcu na Kosovu, Crnoj Travi, Kraljevu, Petrovcu na Mlavi. Ima sigurno dvadesetak mesta gde su se ljudi pobunili. Mi se ne bavimo politikom, ovo je pitanje vode, pitanje našeg opstanka. Ili ćemo imati vodu, ili nas neće biti.

Omer Karabeg: Može li se u Bosni i Hercegovini zaustaviti ova pomama za malim hidroelektranama?

Anes Podić: Biće izgrađeno onoliko mini hidroelektrana koliko im dopustimo. Trenutačno je u toku lov, ne samo na rijeke, nego na sve prirodne resurse u Bosni i Hercegovini. Prva generacija naših poslijeratnih političara opljačkala je naše tvornice. Pošto više nema tvornica, ova današnja generacija političara bi da rasproda rijeke, planine i šume. To je sada meta napada.

Svi naši općinski moćnici imaju nekakvu firmu s bagerom i svi sebe vide u biznisu sa hidroelektranama. Možemo ih zaustaviti, ako se uspijemo organizovati. Kakav će ishod te bitke biti – teško je reći. Sve zavisi od nas.

Aleksandar Jovanović: Na kraju bih pozvao sve ljude, koji znaju šta je planinska reka, da 27. januara, u nedelju na Svetog Savu, u 13 časova budu na Studentskom trgu da kažemo – ne mini hidroelektranama.

Izvor: Radio Slobodna Evropa