foto: big portal
Bosna i Hercegovina, Republika Srpska, granični prelaz Gradiška, 21:28, jesen 2025
Putničko vozilo marke Opel zaustavlja se na proširenom graničnom prelazu koji označava ulazak u Republiku Srrpsku odnosno Bosnu i Hercegovinu. Napolju rominja dosadna jesenja kiša. Muškarac otvara prozor i pruža pasoše. Vidno je umoran nakon deset sati vožnje i bespotrebno dugog čekanja na izlazu iz Hrvatske i ulasku u Bosnu i Hercegovinu. U vozilu su još žena u tridesetim i dvoje djece predškolskog uzrasta.
- tekst se nastavlja ispod oglasa-
“Vozačku i saobraćajnu molim Vas” zatraži pored pasoša carinik. “Odakle idete, gdje ste se uputili i koji je cilj ulaska u zemlju?”
“Iz Njemačke. Molim Vas na izmaku smo snaga. Majka mi je umrla a otac nas čeka da organizujemo sahranu, on je penzioner”
“Dobro, dobro, polako znate mi imamo procedure i zakoni se moraju poštovati. Vas je, koliko vidim dvoje odraslih i dvoje djece. Znate da vam moramo obračunati taksu za ulazak motornim vozilom, to vam je za vas sve i jedno vozilo 250 maraka ukoliko ne ostajete duže od deset dana. Koliko ostajete?”
“Gospodine mi imamo državljanstvo BiH o čemu pričate kakvih 250 maraka, mora da se šalite”
“Gospodine nije mi do šale, procedure se moraju poštovati, ttrebalo je da se informišete o novim zakonima u Republici Srpskoj. Narodna skupština je usvojila prošle godine da svaki ulazak u zemlju onih koji su otišli odavde mora da se posebno oporezuje. Šta vam ja tu mogu takav je zakon, imate bar sreće što ne živite ovdje znate šta ljudi ovdje sve plaćaju pa se niko ne buni.”
“Gospode bože! Dobro, dobro, stvaro nemamo vremena ajde da platimo to pa da bježimo dalje.”
“U redu, izvolite priznanicu. Nego nisam vas pitao imate li šta da prijavite za unos u zemlju?”
“Ništa, apsolutno. Samo na sahranu idemo.”
“Kako organizujete sahranu ako vam otac nema novca ako je penzioner?”
“To su već privatne stvari ali ukoliko već pitate mi ćemo da mu pomognemo finansijski.”
“To je lijepo ali morate da platite deset odsto poreza na ukupnu cifru koju unosite u Republiku Srpsku. Žao mi je moram da vas pitam koliko novca imate kod sebe. Znate zakon je vrlo jasan i mora da se poštuje…”
“Ko je donosio te zakone čovječe?”
“Ništa ja prijatelju ne znam ja samo znam da se zakon mora pošttovati i da je isti za sve. Ko ulazi ima da plati i ko unosi novac ima da plati deset odsto i to je to. Koliko novca imate lijepo vas pitam?”
“1500”
“Maraka?”
“Evra”
“Opa, To je tri stotine za nas, odnosno za državu.”
“Mogu li da vas pitam gdje ide taj novac kad ga već dajem.”
“To vi prijatelju pitajte ministra finansija, sigurno ga niko ne baca, valjda znaju ljudi šta i zašto rade.”
“Vjerujem. Da li je to to?”
“Samo da vidim tablice. O pa kod vas su njemačke, to vam je isto stotinu maraka za puteve u Republici Srpskoj. Znate novi zakon kaže da ne možete vi koji ste otišli da bez naknade korristite puteve koje mi ovdje pravimo a zakon je zakon. Ovo je pravna država.”
“Izvolite. Možemo li sada da nastavimo?”
“Naravno gospodine, nema nikakvih problema. Samo da vam napomenem da ne bi bilo problema na izlazu jer vidim da niste upućeni. Na izlasku iz zemlje svaki građanin koji živi van Republike Srpske i BiH mora da plati izlaz 100 maraka. Tako da znate, to vam je 400. Ali sve po zakonu, većina je izglasala. Slobodni ste sada i srećna vam sahrana.”
Putničko vozilo nastavlja put. U Čatrnji patrola saobraćajne policije, prva nakon 1000 kilometara, signalizira zaustavljanje.
“Dobro veče gospodine, saobraćajnu i vozačku.”
“Izvolite”
“Moraću da vas kaznim, žao mi je. Vozili ste 90 u naseljenom mjestu.”
“Ali gospodo to nije tačno, vozio sam malo iznad 60, pokažite mi očitanje brzine na radaru molim vas”
“Nema gospodine potrebe za tim. Narodna skupština je većinom glasova donijela zakon po kojem policajci mogu slobodnom procjenom bez radara da utvrđuju brzinu. Ionako nam prije desetak godina nisu dali da kupimo nove radare. To vam je 200 maraka gospodine i dobro došli.”
